O Piscu

MILIJA RADOVANOVIĆ rođen je u Belom Potoku kod Beograda gde je završio osmogodišnju školu kao najgori đak (dovoljan uspeh). Zbog lošeg uspeha i još goreg vladanja dve godine je išao u prvi razred učeći za stolara. Duže vreme bio je fizički radnik na Železničkoj stanici u Beogradu. Nikada nije bio u sukobu sa zakonom iako se svakodnevno družio sa lošim momcima i devojkama koje ima svaki grad. Od jedne beogradske prostitutke čuo je da u Zemunu postoji večernja medicinska skola u koju se upisuje preko veze i završava sa dobrim uspehom.
Veza mu je bila prostitutka Jagoda iz Srema koja je živela sa profesorom te škole koji je, inače, važio za dobrog supruga i još boljeg oca dve ćerke i jednog sina. Višu medicinsku školu i Defektološki fakultet završava kao redovan student sa prosečnom ocenom osam. Otac Radoje bio je komunista sa jakim vezama, ali sin nije hteo u partiju i zato je na svakom konkursu dobijao crveni karton.
Na Infektivni kliniku dolazi u vreme velikih boginja kao student Više medicinske škole ne znajući ništa o toj bolesti. Dve nedelje provodi u boksu sa bolesnicom koja je imala neke promene po koži, ali na njegovu sreću to je bila samo alergija. To je bilo vreme kada su svi oni koji su imali bilo kakve promene na koži dovođeni na Infektivnu kliniku, Motel hiljadu ruža i Čarapićev brest. Na konkursu za prijem u stalni radni odnos bio je jedini kandidat jer u to vreme niko normalan nije hteo da radi na klinici. Na klinici je i dalje jedini viši medicinski tehničar ( 36.god. ) ali zbog ljubomore pojedinih doktora i sestara nikada nije radio taj posao. Po želji prof. Dr Dragomira Diklića radio je deset godina kao fizioterapeut i za to vreme digao na noge preko sto teških bolesnika. Umesto da bude nagrađen i pohvaljen on je smenjen i vraćen da gura kolica i nosi teške bolesnike po želji prof. Dr Milana Šašića i njegovih saradnika.

Pisanjem se bavi po želji pokojne supruge Milje Andžić koja je tražila da napiše knjigu o njoj, što je pisac i uradio ( Soba br.13.). Zbog greške doktora od 1991. godine radi, kao invalid sa stomačnom kilom i zaboravljenim drenom (12cm), na drugom odeljenju kao transporter teških i nepokretnih bolesnika – 18 god. To mu je omogućio prof. Dr Dragan Delić, direktor Infektivne klinike u Beogradu. Za trideset šest godina rada pisac nije dolazio u sukob sa pacijentima. I danas je u kontaktu sa mnogim bivšim pacijentima koje je digao na noge, a oni mu u znak zahvalnosti kupuju i prodaju sve što napiše. Pisac i dalje radi na istoj klinici, a pomenutom profesoru i njegovim saradnicima neka sudi Bog ako su krivi...